
Лав Троцки (1879–1940) бил еден од најистакнатите револуционери и политички теоретичари во XX-от век. Во младите години, Троцки се приклучува на револуционерното движење и станува активен во марксистичките кругови. Протеран од Руската Империја поради неговите ставови и активности, тој живее во егзил во различни европски градови, каде што продолжува со својата револуционерна и публицистичка дејност.
„СОЧИНЕНИЈА (1926): БАЛКАНИТЕ И БАЛКАНСКАТА ВОЈНА (ОКТОМВРИ 1912 – НОЕМВРИ 1913) – ЛАВ ТРОЦКИ“
Есента 1912 година, Лав Троцки бил испратен од Виена на Балканот како воен дописник на „Киевскаја Мисл“ [„Киевская мысль“] за да известува за настаните од Балканските војни, користејќи го псевдонимот Антид Ото. Од октомври 1912 до ноември 1913 година, Троцки напишал повеќе десетици статии кои биле објавени во „Киевскаја Мисл“, како и во други весници.
Овие кореспонденции, дополнети со неколку дополнителни статии и некои необјавени материјали од неговиот архив, биле објавени во форма на книга во 1926 година, како том 6 од дванаесетте тома на неговите собрани дела под називот „Сочиненија“, објавувани помеѓу 1924 и 1927 година. Оригиналниот наслов на шестиот том бил „Балканите и Балканската војна“ [„Балканы и балканская война”].
„ИНТЕРВЈУА СО НИЗА ПОЛИТИЧКИ ДЕЈЦИ ОД МАКЕДОНИЈА, СРБИЈА И БУГАРИЈА“
„Воената кореспонденција“ на Троцки е збир на аналитички текстови, извештаи, интервјуа и политички портрети. Во нив се наоѓаат издржани анализи на внатрешно-економска, социјална и политичка состојба во секоја од завојуваните држави: Србија, Бугарија, Османлиската Империја по Младотурската револуција и Романија, нивните меѓусебни односи, а вклучени се и делови за македонското и ерменското прашање.
Исто така, во воената кореспонденција на Троцки, се наоѓаат документирани портрети на цела низа политички и книжевни фигури (Никола Пашиќ, Стојан Новаковиќ, Христо Матов, Кристијан Раковски и др.) како и длабински анализи на дипломатијата на големите сили, особено руската, и нејзините цели на Балканот.
Во неговите текстови, Троцки е особено детален за состојбата на левицата во овие земји, посебно во Бугарија, каде што социјалистичките партии биле најмоќни. Неговите описи и разговори со ранети војници и офицери, како и со воени заробеници, се трогателни. Освен тоа, тој силно пишува за поширокиот контекст на војните, детално опишувајќи ги чувствата во позадината на фронтот, војничките строеви, исчекувањето пред битките и стравот.
Низ неговите писанија, неговата проза блеска со живост, особено кога неговиот полемички темперамент е предизвикан. Првиот дел од книгата ја дава основата на Балканската криза од 1912 година, собирајќи ги новинарските статии на Троцки за Младотурската револуција од 1908 година, како и за прашања поврзани со балканската социјалдемократија. За него, Османлиската Империја, или како што Троцки ја нарекува „осој на Блискиот Исток“, била тиранија „од памтивек“; таа претставувала држава што не може да се реформира, олицетворение на заостанатост, стагнација и деспотизам. Нејзиниот индустриски развој бил попречен поради стравот на султанот од пролетаријатот.
„БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА ПО ПРИМЕРОТ НА ШВАЈЦАРИЈА ИЛИ САД“
Сепак, Троцки ја поздравил револуцијата од 1908 година и новоизбраниот парламент, но во кратка и пророчка анализа јасно ги опишал пукнатините меѓу централистите и федералистите. За него, единственото посакувано решение за Источното прашање била демократска Турција како основа за поголема балканска федерација по примерот на Швајцарија или Соединетите Американски Држави. На негова жал, оваа идеја била страсно одбивана од страна на Младотурците.
„ВРЕДНА АНАЛИЗА НА МАТЕРИЈАЛНИТЕ УСЛОВИ И НА ПАРТИСКОТО ДЕЈСТВУВАЊЕ НА БАЛКАНОТ ВО ПРЕДВЕЧЕРИЕТО НА ПРВАТА СВЕТСКА ВОЈНА“
Пишувањата на Троцки за Балканот и неговите воени извештаи даваат важен увид во социјалистичката традиција на југоисточните маргини на Европа за време на периодот на Втората интернационала. Троцки бил особено близок со бугарските социјалдемократи и сериозно ги пофалил нивните активности, особено нивниот печат и други публикации.
Балканските земји кои ги опишал во детали – Србија и Бугарија, според него биле заостанати, постоела „задоцнетост во историскиот развој“, имале низок степен на социјална диференцијација, нивната книжевност немала традиција и не биле способни да го развијат својот внатрешен континуитет, нивните култури „биле принудени да асимилираат готови производи развиени од европската цивилизација“, нивната буржоазија, како останатата буржоазија во заостанатите земји, не била органска, а уште полошо, „не успеала да ги отфрли своите азиски особини“. Бугарската „селанска“ демократија била примитивна, бидејќи како што напишал била „вкоренета во елементарните односи на секојдневниот живот, како што е нашата руска селска заедница“.
Иако многу од неговите портрети на балканските политичари биле аналитични па дури и духовити, во нив се чувствува длабок презир поради селанско потекло на политичарите. Така на пример, во својата суптилна оценка на Никола Пашиќ како политичар, Троцки инсистирал дека тој бил примитивен, бидејќи лошо зборувал германски, руски и француски, чувствувајќи интелектуална супериорност во однос на него.
Недостаток на неговите писание е во тоа што Троцки всушност не го видел жарот на војната; новинарите по правило не биле дозволени на првата борбена линија. Сепак, вредноста на неговите извештаи потекнува од сведочењата што ги земал од офицерите и војниците, но и од интервјуирањето на воените заробеници. Некои од неговите информатори биле случајни познаници, но најчесто доаѓале од левичарските кругови и биле „мажи со високи принципи кои ја покажале својата лична храброст и висок карактер во политичката борба и на боиштето“.
Стефан Илиевски
Редакцијата на „Гласни идеи“ не нужно се согласува со ставовите изразени во колумната.
Стефан Илиевски е роден во 1991 година во градот Куманово, Република Македонија. Илиевски завршил средно училиште во неговиот роден град, а во 2010 година, тој се запишал на универзитетот „Св. Кирил и Методиј“ во Скопје. Во 2014 година Илиевски, со одбрана на тезата „Големата источна криза“ успешно ги завршил студиите за историја на Филозофскиот факултет, Институт за историја. Во 2015 година, се запишал на постдипломски студии на Институтот за национална историја во Скопје во групата „Балканот за време на создавањето на националните држави“. Во 2018 година, под менторство на проф. д-р Македонка Митрова, магистрирал на магистерскиот труд: „Куманово Каза во последните децении на XIX век: помеѓу урбаното и руралното“. Досега неговите придонеси биле објавени во научните списанија „Гласник на Институтот за национална историја“ и „Историја“ како и во неколку дневни весници и интернет портали. Неговото централно поле на истражување е историјата на долгиот Деветнаесетти век, поблиску специјализирана за истражување на формирањето на балканските нтации и национализми, интелектуалната и социо-економска историја на Европа во деветнаесеттиот век, геополитичките и дипломатските односи во модерната ера и др. Од 2022 година е студент на докторски студии при Институтот за национална историја – Скопје.
Lav Trocki (1879–1940) ishte një nga revolucionarët dhe teoricienët politikë më të shquar të shekullit të 20-të. Në moshën e tij të re, Trocki iu bashkua lëvizjes revolucionare dhe u aktivizua në qarqet marksiste. I dëbuar nga Perandoria Ruse për shkak të pikëpamjeve dhe veprimtarisë së tij, ai jeton në mërgim në qytete të ndryshme evropiane, ku vazhdon veprimtarinë e tij revolucionare dhe publiciste.
“VEPRA (1926): BALLKANI DHE LUFTA BALLKANIKE (TETOR 1912 – NËNTOR 1913) – LAV TROCKI”
Në vjeshtën e vitit 1912, Trocki u dërgua nga Vjena në Ballkan si korrespondent lufte i “Kievskaya Mysl” [“Киевская мысл”] për të raportuar mbi ngjarjet e Luftërave Ballkanike, duke përdorur pseudonimin Antid Otto. Nga tetori 1912 deri në nëntor 1913, Trocki shkroi dhjetëra artikuj që u botuan në Kievskaya Mysl, si dhe në gazeta të tjera.
Këto korrespondenca, të plotësuara nga disa artikuj shtesë dhe disa materiale të pabotuara nga arkivi i tij, u botuan në formë libri në vitin 1926, si vëllimi 6 nga dymbëdhjetë vëllimet e veprave të tij të mbledhura me titull “Vepra”, botuar midis viteve 1924 dhe 1927. Titulli origjinal i vëllimit të gjashtë ishte “Ballkani dhe lufta ballkanike” [“Балканы и балканская война”].
“INTERVISTA ME FIGURA POLITIKE NGA MAQEDONIA, SERBIA DHE BULGARIA”
“Korrespondenca e luftës” e Trockit është një përmbledhje tekstesh analitike, raporte, intervistash dhe portretesh politike. Ato përmbajnë analiza të shëndosha të situatës së brendshme ekonomike, sociale dhe politike në secilin prej shteteve ndërluftuese: Serbisë, Bullgarisë, Perandorisë Osmane pas Revolucionit Xhonturk dhe Rumanisë, si dhe marrëdhëniet e tyre të ndërsjella, a përfshihen seksione për çështjen maqedonase dhe armene.
Gjithashtu në Korrespondencat e luftës e Trockit gjinden portrete të dokumentuara të detajuara të një gamë të tërë figurash politike dhe letrare (Nikola Pashiq, Stojan Novakoviq, Hristo Matov, Kristijan Rakovski, etj.), si dhe analiza të thelluara të diplomacisë të fuqive të mëdha, veçanërisht të Rusisë dhe qëllimeve të saj në Ballkan.
Në shkrimet e tij, Trocki është veçanërisht i detajuar për gjendjen e së majtës në këto vende, veçanërisht në Bullgari, ku partitë socialiste ishin më të fuqishmet. Përshkrimet dhe bisedat e tij me ushtarë e oficerë të plagosur, si dhe me robër lufte janë prekëse. Përveç kësaj, ai shkruan fuqishëm për kontekstin më të gjerë të luftërave, duke përshkruar në detaje ndjenjat pas frontit, formacionet ushtarake, pritjen para betejave dhe frikën.
Në të gjithë shkrimet e tij, proza e tij shkëlqen me gjallëri, veçanërisht kur sfidohet temperamenti i tij polemik. Pjesa e parë e librit ofron sfondin e krizës ballkanike të vitit 1912, duke mbledhur artikujt gazetaresk të Trockit mbi Revolucionin Xhonturk të vitit 1908, si dhe për çështjet që lidhen me socialdemokracinë ballkanike. Për të, Perandoria Osmane, ose siç e quan Trocki “Boshti i Lindjes së Mesme”, ishte një tirani “që nga kohërat të lashta”; përfaqësonte një shtet që nuk mund të reformohej, mishërim i prapambetjes, stagnimit dhe despotizmit. Zhvillimi industrial i saj u pengua nga frika e sulltanit nga proletariati.
“FEDERATA BALLKANIKE NË SHEMBULLIN E ZVICRËS OSE TË SHBA-së”
Megjithatë, Trocki mirëpriti revolucionin e vitit 1908 dhe parlamentin e sapo zgjedhur, por në një analizë të shkurtër dhe profetike ai përshkroi qartë çarjet midis centralistëve dhe federalistëve. Për të, zgjidhja e vetme e dëshiruar për çështjen lindore ishte një Turqi demokratike si bazë për një federatë më të madhe ballkanike përgjatë vijave të Zvicrës apo Shteteve të Bashkuara. Fatkeqësisht për të, kjo ide u hodh poshtë me pasion nga xhonturqit.
“NJË ANALIZË E VLERËSHME E KUSHTEVE MATERIALE DHE VEPRIMTARISË PARTIAKE NË BALLKAN NE PRAG TË LUFTËS SË PARË BOTËRORE”
Shkrimet e Trockit mbi Ballkanin dhe raportet e tij të luftës ofrojnë një pasqyrë të rëndësishme në traditën socialiste në skajet juglindore të Evropës gjatë periudhës së Internacionales së Dytë. Trocki ishte veçanërisht i afërt me socialdemokratët bullgarë dhe vlerësoi shumë aktivitetet e tyre, veçanërisht shtypin dhe botimet e tjera.
Vendet ballkanike që ai i përshkroi në detaje – Serbia dhe Bullgaria, sipas tij, ishin të prapambetura, kishte “vonesa në zhvillimin historik”, kishin një shkallë të ulët të diferencimit shoqëror, letërsia e tyre nuk kishte traditë dhe nuk ishin të afta duke zhvilluar vazhdimësinë e tyre të brendshme, kulturat e tyre “u detyruan të asimilojnë produktet e gatshme të zhvilluara nga qytetërimi evropian”, borgjezia e tyre, si pjesa tjetër e borgjezisë në vendet e prapambetura, nuk ishte organike dhe akoma më keq, “nuk arriti të hiqte tiparet e saj aziatike”. Demokracia “fshatare” bullgare ishte primitive, sepse siç shkruante ai, ajo ishte “e rrënjosur në marrëdhëniet elementare të jetës së përditshme, si komuniteti ynë fshatar rus”.
Edhe pse shumë nga portretet e tij të politikanëve të Ballkanit ishin analitike dhe madje të mprehta, ato përcjellin një përbuzje të thellë për origjinën fshatare të politikanëve. Për shembull, në vlerësimin e tij delikat për Nikola Pashiqin si politikan, Trocki këmbënguli se ai ishte primitiv sepse fliste dobët gjermanisht, rusisht dhe frëngjisht, duke ndjerë epërsi intelektuale ndaj tij.
E meta në shkrimet e tij është se Trocki në fakt nuk e pa vapën e luftës; Gazetarët si rregull nuk lejoheshin në vijën e frontit. Megjithatë, vlera e raporteve të tij vjen nga dëshmitë që ai mori nga oficerët dhe ushtarët, si dhe nga intervistimi i të burgosurve të luftës. Disa nga informatorët e tij ishin të njohur të rastësishëm, por më së shpeshti vinin nga rrethet e majta dhe ishin “burra me parime të larta, të cilët kishin treguar guximin e tyre personal dhe karakterin e lartë në luftën politike dhe në fushën e betejës”.
Stefan Ilievski
Redaktorët e Ide të zëshme nuk pajtohen domosdoshmërisht me pikëpamjet e shprehura në kollumnë
Stefan Ilievski ka lindur në vitin 1991 në qytetin e Kumanovës, Republika e Maqedonisë. Ilievski mbaroi shkollën e mesme në vendlindje dhe në vitin 2010 u regjistrua në Universitetin e Sh. Kirili dhe Metodi” në Shkup. Në vitin 2014, Ilievski përfundoi me sukses studimet e historisë në Fakultetin Filozofik, Instituti i Historisë, duke mbrojtur tezën e tij “Kriza e madhe lindore”. Në vitin 2015 regjistrohet në studimet pasuniversitare në Institutin e Historisë Kombëtare në Shkup në grupin “Ballkani gjatë krijimit të shteteve kombëtare”. Në vitin 2018, nën mentorimin e prof. Dr. Makedonka Mitrova, ka magjistruar në temën e magjistraturës: “Kumanova Kaza në dekadat e fundit të shekullit XIX: ndërmjet urbanes dhe rulales”. Kontributet e tij deri më tani janë botuar në revistat shkencore “Glasnik i Institutit të Historisë Kombëtare” dhe “Historia” si edhe në disa gazeta ditore dhe portale interneti. Fusha e tij qendrore e kërkimit është historia e shekullit të nëntëmbëdhjetë, më e specializuar në kërkimin e formimit të kombeve dhe nacionalizmave ballkanikë, historinë intelektuale dhe socio-ekonomike të Evropës në shekullin e nëntëmbëdhjetë, marrëdhëniet gjeopolitike dhe diplomatike në epokën moderne, etj. Nga viti 2022 është doktorant në Institutin e Historisë Kombëtare – Shkup.
