Оваа колумна е најличната и најинтимна што сум ја напишал досега. Не претендирам на научност, ниту на објективност. Таа е чиста експресија на мојата свест, израз на моите мисли и чувства. Па да почнеме.
Нешто што го сфатив уште во моите први факултетски денови е дека ние, историчарите, генерално сме лоши во предвидувањето на иднината. Колку и да звучи иронично, анализирањето и толкувањето на минатото не ни овозможува увид во иднината иако некои претенциозни колеги го тврдат токму спротивното. Генерално, ретки беа оние кои успеаја да го предвидат падот на Берлинскиот ѕид и распадот на Советскиот Сојуз, трагичните настани од 11 септември 2001 година, како и финансиската криза од 2008 година што ги разниша основите на глобалната економија.
Оваа надменост му се удри од глава и на Френсис Фукујама, кој во својата книга „Крајот на историјата и последниот човек“ предвидуваше утопија на либералната демократија, за на крајот да заврши на буништето на историјата.
Затоа, првата примеса на оваа колумна е кукавичка. Како што би рекол Џо Страмер, вокалот на панк-рок составот The Clash – „иднината не е испишана“. Не претендирам на објективност. Она што го пишувам е чувство – дух на времето, Zeitgeist. Колумната е обид да се долови мигот, да се фати енергијата на сегашноста и да се артикулира она што се чувствува во воздухот. Ова е мое видување на реалноста, без тврдења за научна прецизност или историска неизбежност.
Мојот став се базира на две основи:
Првата основа произлегува од едно искуство за време на пандемијата со Ковид-19, кога имав прилика да ја прочитам книгата на хрватскиот филозоф Среќко Хорват, „По апокалипсата“.
„ОВАА НАРАЦИЈА СОЗДАВА ЛАЖНА СИГУРНОСТ“
Холивуд нè навикна да ја замислуваме апокалипсата како еден драматичен момент, час или ден кога човештвото едноставно ќе исчезне. Филмови како The Day After Tomorrow, Armageddon, Deep Impact – сите тие ја претставуваат апокалипсата како катаклизмички настан што одеднаш го уништува светот. Но, оваа нарација создава лажна сигурност. Ни сугерира дека ако таков момент не се случил, тогаш апокалипса нема.
„РАСПАДОТ Е ПОСТЕПЕН И ТИВОК ПРОЦЕС КАКО ХРОНИЧНА АПОКАЛИПСА“
Поентата на Хорват е далеку подлабока и посложена – апокалипсата не е момент, туку процес. Ние веќе ја живееме. Како што Рим не падна за еден ден во 476 година, туку пропаѓаше два века, така и нашите општества полека се распаѓаат, без грандиозен финален чин. Ако ова го пренесеме на локално ниво, може да се каже дека го живееме распадот на Македонија – процес кој не е експлозивен и моментален, туку постепен и тивок, како еден вид хронична апокалипса.
Другата основа на мојот став произлегува од историските процеси што ги согледувам. Човековото искуство е такво што нè наведува да веруваме во безвремени категории – држави, нации, религии. Но, зарем не е тоа илузија? Зарем не се самозалажуваме дека нешто е вечно само затоа што постои во нашата сегашност? Ќе запрашам – каде е сега моќниот Рим, кој некогаш владееше со половина од познатиот свет? Каде е Византија, империја која траеше повеќе од илјада години? Каде е арапскиот калифат во срцето на Шпанија, кој некогаш блескаше со својата култура и наука? Каде е бисерот на централна Европа – Австро-Унгарија? А каде се Хуните, Печенезите, Куманите, Черкезите? Што остана од некогаш моќните империи и народи, кои изгледаа непобедливи? Каде се приврзаниците на Зороастер – некогаш голема и значајна религија, а денес речиси избледена во времето?
Сите тие исчезнаа, растворени во безмерната струја на историјата. Останаа само спомени, урнатини и легенди, сведоштва дека ништо не е вечно и дека апокалипсата често не доаѓа со грмеж, туку со тивко исчезнување.
Ќе се запраша некој – од каде мојата ароганција да тврдам дека државата во која сум израснал и која вложила во мене се распаѓа? Но, тоа не е ароганција – тоа е чувство што го носам со себе, товар што мојата генерација го влече низ години на кризи и разочарувања.
Јас и моите врсници преживеавме економска девастација во транзицијата, процес кој ги уништи нашите семејства и ги претвори некогашните индустриски гиганти во урнатини. Го паметиме немирот на Косовската криза во 1999 година и војната во Македонија во 2001 година, кога секој ден носеше нова неизвесност. Живеевме под грчката блокада, чувствувајќи како идентитетот и иднината ни се заложници на политичките преговори.
Трагедиите се редеа една по друга: Смилковско Езеро, Диво Насеље (престрелката се случи само сто метри од мојата куќа), поплавите во Стајковци во 2016 година, Шарената револуција, промената на името, блокадата од Бугарија – сè тоа беа удари што нè учеа да преживуваме, но не и да живееме. Дурмо Турс, Беса Транс, модуларната болница во Тетово, онкологија и последната трагедија во Кочани, се само едни од низата трагични настани што ни го кршат духот и ја разголуваат кревкоста на системот во кој се обидуваме да веруваме.
„КОЛКУ ЕДЕН ЧОВЕК МОЖЕ ДА ИЗДРЖИ, КОЛКУ КРИЗИ, КОЛКУ РАЗОЧАРУВАЊА?“
Каде погреши Македонија? Прашањето не е реторичко, туку суштинско. После три децении независност, останува чувството дека нешто длабоко и неповратно е изгубено.
Македонија беше втурната во својата независност од Југославија, и тоа не беше избор што произлезе од јасна политичка стратегија или визија, туку повеќе беше последица на несигурностите што ја обележуваа тогашната ситуација. Никој од тогашните политички елити не беше подготвен за таквиот развој на настаните, ниту пак имаше капацитет да предвиди што ќе следува по распадот на федерацијата.
Македонија не успеа да создаде политичка елита со визија и интегритет, ниту институции што можат да го поддржат развојот на општеството. Наместо тоа, триесет години земјата е заробена од медиокритети и лица со сомнителен морал, чија единствена визија за иднината е лично богатење (трулите „елити“ од четириглавото чудовиште ВМРО – СДСМ – ДУИ – ДПА). Недостигот на стратешко размислување и одговорност ги урниса темелите на системот, оставајќи празнина што ја полнат корупцијата и непотизмот.
Не постои јавен домен што не е корумпиран или партизиран. Земјоделието и индустријата се оставени без стратегија, без план и без поддршка – и двата клучни столба за економскиот опстанок на државата. Образованието, некогаш гордост на општеството особено во времето на социјалистичка Југославија, денес е руина, место каде знаењето е девалвирано, а здравството е само сенка на она што некогаш беше, изложено на постојани скандали и небрежност.
Работничките права? Мисловна именка на хартија, без реална примена и без надеж за заштита на работниците. Национализмот и шовинизмот се во пораст. Се чини дека живееме во паралелни светови, секој затворен во своите длабоки поделби. Невидливите граници меѓу нас се протегаат во сите аспекти на општествениот живот, во политиката и секојдневната комуникација. Каде е Гоцевиот идеал за културен натпревар меѓу народите, за братството и единството во социјалистичка Македонија?
Секој можен податок, од демографските трендови до економските показатели, зборува за неизвесна иднина и тонење во длабока бездна, обележана со одлив на млади и демотивирана популација.
„НАДЕЖТА СТАНУВА АПСТРАКТНА И НЕДОСТИЖНА КАТЕГОРИЈА“
Се плашам дека веќе е помината точката од каде што нема враќање. Светот оди во неизвесност, а Македонија – уште повеќе. Се чини како да сме заробени во бескрајна спирала на кризи, каде што надежта станува апстрактна и недостижна категорија.
„ПОТРЕБЕН НИ Е СИСТЕМ КОЈ ГИ СТАВА ЛУЃЕТО НА ПРВО МЕСТО – СОЦИЈАЛИЗАМ“
Но, во оваа темнина, останува само еден излез – нов хуманизам, нова еманципација. Потребен ни е социјализам со човечки лик – систем што ќе ги стави луѓето на прво место, пред профитот и личното богатење. Ни треба ново општествено ткаење, базирано на солидарност, правда и вистинска грижа за заедницата. Хуманизмот не е само идеал – тој е нужност во време кога сè околу нас се распаѓа. Новиот социјализам треба да биде вистинска еманципација од корупцијата, од елитите без морал и визија, од институциите што одамна го заборавиле својот повик. Ако не ја разбудиме оваа свест, ако не го најдеме патот кон нова општествена реалност, стравувам дека нема да остане ништо од она што сега го нарекуваме како „дом“ и „иднина“.
Стефан Илиевски
Редакцијата на „Гласни идеи“ не нужно се согласува со ставовите изразени во колумната.
Стефан Илиевски е роден во 1991 година во градот Куманово, Република Македонија. Илиевски завршил средно училиште во неговиот роден град, а во 2010 година, тој се запишал на универзитетот „Св. Кирил и Методиј“ во Скопје. Во 2014 година Илиевски, со одбрана на тезата „Големата источна криза“ успешно ги завршил студиите за историја на Филозофскиот факултет, Институт за историја. Во 2015 година, се запишал на постдипломски студии на Институтот за национална историја во Скопје во групата „Балканот за време на создавањето на националните држави“. Во 2018 година, под менторство на проф. д-р Македонка Митрова, магистрирал на магистерскиот труд: „Куманово Каза во последните децении на XIX век: помеѓу урбаното и руралното“. Досега неговите придонеси биле објавени во научните списанија „Гласник на Институтот за национална историја“ и „Историја“ како и во неколку дневни весници и интернет портали. Неговото централно поле на истражување е историјата на долгиот Деветнаесетти век, поблиску специјализирана за истражување на формирањето на балканските нтации и национализми, интелектуалната и социо-економска историја на Европа во деветнаесеттиот век, геополитичките и дипломатските односи во модерната ера и др. Од 2022 година е студент на докторски студии при Институтот за национална историја – Скопје.
Kjo kolumnë është më personalja dhe më intimja që kam shkruar ndonjëherë. Unë nuk pretendoj në shkencore apo në objektivitet. Është një shprehje e pastër e vetëdijes sime, një shprehje e mendimeve dhe ndjenjave të mia. Pra, le të fillojmë.
Diçka që kuptova në fillimet e mia të ditëve të fakultetit është se ne, historianët, në përgjithësi jemi të këqij në parashikimin e së ardhmes. Sado ironike që mund të tingëllojë, analizimi dhe interpretimi i së shkuarës nuk na jep një pasqyrë të së ardhmes, edhe pse disa kolegë pretendues argumentojnë të kundërtën. Në përgjithësi, të paktë ishin ata që arritën të parashikonin rënien e Murit të Berlinit dhe shembjen e Bashkimit Sovjetik, ngjarjet tragjike të 11 shtatorit të vitit 2001, si dhe krizën financiare të vitit 2008 që tronditi themelet e ekonomisë globale.
Kjo arrogancë ju godit në kokë edhe Francis Fukuyama-s, i cili në librin e tij “Fundi i historisë dhe njeriu i fundit” parashikonte një utopi të demokracisë liberale, që në fund të përfundonte në koshin e plehrave të historisë.
Prandaj, përzierja e parë e kësaj kolumne është qyqare. Siç do të thoshte Joe Strummer, vokalisti i grupit punk rock The Clash – “e ardhmja nuk është shkruar”. Unë nuk pretendoj objektivitet. Ajo që e shkruaj është ndjenjë – frymë e kohës, Zeitgeist. Kollumna është një përpjekje për të kapur momentin, për të kapur energjinë e së tashmes dhe për të artikuluar atë që ndihet në ajër. Ky është këndvështrimi im i realitetit, pa pretendime për saktësinë shkencore apo pashmangshmëri historike.
Qëndrimi im bazohet në dy baza:
Themeli i parë buron nga një përvojë gjatë pandemisë Covid-19, kur pata mundësinë të lexoja librin e filozofit kroat Sreqko Horvat, “Pas Apokalipsit”.
“KY NARRATIV KRIJON SIGURI TË REJSHME”
Hollywood-i na mësoi ta imagjinojmë apokalipsin si një moment dramatik, orë apo ditë kur njerëzimi thjesht do të zhduket. Filma si Dita pas Nesër – The Day After Tomorrow, Armageddon, Deep Impact – të gjithë e paraqesin apokalipsin si një ngjarje kataklizmike që papritur shkatërron botën. Por kjo narrativë krijon një ndjenjë të rreme sigurie. Na sugjeron se nëse nuk do të ndodhte një moment i tillë, atëherë nuk do të kishte apokalips.
“SHKATËRIMI ËSHTË NJË PROCES GRADADAL DHE I QETË SI NJË APOKALIPS KRONIK”
Poenta e Horvatit është shumë më e thellë dhe më komplekse – apokalipsi nuk është një moment, por një proces. Tashmë po e jetojmë. Ashtu si Roma nuk ra brenda një dite në vitin 476, por u shkatërrua gjatë dy shekujve, po ashtu edhe shoqëritë tona po shpërbëhen ngadalë, pa një akt të madh përfundimtar. Nëse e transferojmë këtë në nivel lokal, mund të themi se po përjetojmë shpërbërjen e Maqedonisë – një proces që nuk është shpërthyes dhe i menjëhershëm, por gradual dhe i qetë, si një lloj apokalipsi kronik.
Baza tjetër e qëndrimit tim buron nga proceset historike që unë vëzhgoj. Përvoja njerëzore është e tillë që na bën të besojmë në kategoritë e përjetshme – shtetet, kombet, fetë. Por a nuk është ky një iluzion? A nuk po mashtrojmë veten duke menduar se diçka është e përjetshme vetëm sepse ekziston në të tashmen tonë? Unë do të pyes – ku është Roma e fuqishme tani, e cila dikur sundonte mbi gjysmën e botës së njohur? Ku është Bizanti, një perandori që zgjati mbi një mijë vjet? Ku është kalifati arab në zemër të Spanjës, i cili dikur shkëlqeu me kulturën dhe shkencën e tij? Ku është perla e Evropës Qendrore – Austro-Hungaria? Dhe ku janë hunët, peçenegët, kumanët, çerkezët? Çfarë ka mbetur nga perandoritë dhe kombet dikur të fuqishme që dukeshin të pathyeshme? Ku janë ndjekësit e Zoroastrit – dikur një fe e madhe dhe domethënëse, por tani pothuajse e zbehur në kohë?
Të gjithë u zhdukën, u tretën në rrymën e pakufishme të historisë. Mbeten vetëm kujtimet, rrënojat dhe legjendat, dëshmi se asgjë nuk zgjat përgjithmonë dhe se apokalipsi shpesh nuk vjen me bubullima, por me një zhdukje të heshtur.
Dikush do të pyesë veten – nga vjen arroganca ime për të pretenduar se vendi ku jam rritur dhe që ka investuar tek unë po shkatërrohet? Por nuk është arrogancë – është një ndjenjë që e mbaj me vete, një barrë që brezi im e ka zvarritur nëpër vite krizash dhe zhgënjimesh.
Unë dhe bashkëmoshatarët e mi i mbijetuam shkatërrimit ekonomik të tranzicionit, një proces që shkatërroi familjet tona dhe i ktheu ish-gjigantët industrialë në gërmadha. Kujtojmë trazirat e krizës së Kosovës në vitin 1999 dhe lufta në Maqedoni në vitin 2001, kur çdo ditë sillte pasiguri të reja. Jetonim nën bllokadën greke, duke ndjerë se identiteti dhe e ardhmja jonë ishin peng i negociatave politike.
Tragjeditë pasuan njëra-tjetrën: Liqeni i Smillkovës, Lagjja e Trimave (të shtënat ndodhën vetëm njëqind metra larg shtëpisë sime), përmbytjet në Stajkovcë në vitin 2016, Revolucioni i larmishëm, ndryshimi i emrit, bllokada nga Bullgaria – të gjitha këto ishin goditje që na mësuan të mbijetojmë, por jo të jetojmë. Durmo Tours, Besa Trans, spitali modular në Tetovë, onkologjia dhe tragjedia e fundit në Koçan, janë vetëm disa nga seria e ngjarjeve tragjike që na thyejnë shpirtin dhe ekspozojnë brishtësinë e sistemit në të cilin përpiqemi të besojmë.
“SA MUND TË DUROJË NJË NJERI, SA KRIZA, SA DËSHPËRIME?”
Ku gaboi Maqedonia? Pyetja nuk është retorike, por thelbësore. Pas tre dekadash pavarësie, mbetet ndjenja se ka humbur diçka e thellë dhe e pakthyeshme.
Maqedonia u shty në pavarësinë e saj nga Jugosllavia, dhe kjo nuk ishte një zgjedhje që doli nga një strategji apo vizion i qartë politik, por më tepër një pasojë e pasigurive që shënuan situatën në atë kohë. Asnjë nga elitat politike të kohës nuk ishin të përgatitura për një zhvillim të tillë ngjarjesh, dhe as nuk kishin kapacitet të parashikonin se çfarë do të pasonte pas rënies të federatës.
Maqedonia nuk ka arritur të krijojë një elitë politike me vizion dhe integritet, as institucione që mund të mbështesin zhvillimin e shoqërisë. Përkundrazi, për tridhjetë vjet vendin e kanë kapur mediokritete dhe individë me moral të dyshimtë, vizioni i vetëm i të cilëve për të ardhmen është pasurimi personal (“elitat” e kalbura të përbindëshit katërkrenorë VMRO – LSDM – BDI – PDSH). Mungesa e të menduarit strategjik dhe llogaridhënies i shembi themelet e sistemit, duke lënë një boshllëk që po e mbush korrupsioni dhe nepotizmi.
Nuk ka domen publik që nuk është i korruptuar apo partizuar. Bujqësia dhe industria kanë mbetur pa strategji, pa plan dhe pa mbështetje – të dyja shtyllat kryesore për mbijetesën ekonomike të vendit. Arsimi, dikur krenaria e shoqërisë, sidomos në kohën e Jugosllavisë socialiste, sot është një gërmadhë, një vend ku dija zhvlerësohet, dhe shëndetësia është vetëm një hije e asaj që ka qenë dikur, e ekspozuar ndaj skandaleve dhe neglizhencës së vazhdueshme.
Të drejtat e punëtorëve? Një emër mendor në letër, pa zbatim të vërtetë dhe pa shpresë për të mbrojtur punëtorët. Nacionalizmi dhe shovinizmi janë në rritje. Po duket se jetojmë në botë paralele, secila e mbyllur në ndarjet e veta të thella. Kufijtë e padukshëm mes nesh shtrihen në të gjitha aspektet e jetës shoqërore, politikës dhe komunikimit të përditshëm. Ku është ideali i Goces për konkurrencë kulturore midis kombeve, për vëllazërim bashkimin në Maqedoninë socialiste?
Çdo e dhënë e mundshme, nga tendencat demografike e deri te treguesit ekonomikë, flet për një të ardhme të pasigurt dhe zhytje në një humnerë të thellë, e karakterizuar me ikjen e të rinjve dhe me një popullsi të demotivuar.
“SHPRESA BËHET NJË KATEGORI ABSTRAKTE DHE E PAKAPSHME”
Kam frikë se tashmë ka kaluar pika nga ku nuk ka kthim. Bota po shkon në pasiguri, ndërsa Maqedonia – edhe më shumë. Duket sikur jemi bllokuar në një spirale të pafund krizash, ku shpresa bëhet një kategori abstrakte dhe e paarritshme.
“NA DUHET NJË SISTEM QË NJERËZIT i VË NË VEND TË PARË – SOCIALIZËM”
Por në këtë errësirë mbetet vetëm një rrugëdalje – një humanizëm i ri, një emancipim i ri. Ne kemi nevojë për socializëm me fytyrë njerëzore – një sistem që njerëzit do të i vë në vend të parë, përpara fitimit dhe pasurimit personal. Ne kemi nevojë për një strukturë të re shoqërore, të bazuar në solidaritetin, drejtësinë dhe kujdesin e vërtetë për komunitetin. Humanizmi nuk është thjesht një ideal – ai është një domosdoshmëri në një kohë kur gjithçka rreth nesh po shkatërrohet. Socializmi i ri duhet të jetë një emancipim i vërtetë nga korrupsioni, nga elitat pa moral dhe vizion, nga institucionet që prej kohësh e kanë harruar thirrjen e tyre. Nëse nuk e zgjojmë këtë vetëdije, nëse nuk gjejmë rrugën drejt një realiteti të ri shoqëror, kam frikë se nuk do të mbetet asgjë nga ajo që tani e quajmë “shtëpi” dhe “e ardhme”.
Stefan Ilievski
Redaktorët e Ide të zëshme nuk pajtohen domosdoshmërisht me pikëpamjet e shprehura në kollumnë
Stefan Ilievski ka lindur në vitin 1991 në qytetin e Kumanovës, Republika e Maqedonisë. Ilievski mbaroi shkollën e mesme në vendlindje dhe në vitin 2010 u regjistrua në Universitetin e Sh. Kirili dhe Metodi” në Shkup. Në vitin 2014, Ilievski përfundoi me sukses studimet e historisë në Fakultetin Filozofik, Instituti i Historisë, duke mbrojtur tezën e tij “Kriza e madhe lindore”. Në vitin 2015 regjistrohet në studimet pasuniversitare në Institutin e Historisë Kombëtare në Shkup në grupin “Ballkani gjatë krijimit të shteteve kombëtare”. Në vitin 2018, nën mentorimin e prof. Dr. Makedonka Mitrova, ka magjistruar në temën e magjistraturës: “Kumanova Kaza në dekadat e fundit të shekullit XIX: ndërmjet urbanes dhe rulales”. Kontributet e tij deri më tani janë botuar në revistat shkencore “Glasnik i Institutit të Historisë Kombëtare” dhe “Historia” si edhe në disa gazeta ditore dhe portale interneti. Fusha e tij qendrore e kërkimit është historia e shekullit të nëntëmbëdhjetë, më e specializuar në kërkimin e formimit të kombeve dhe nacionalizmave ballkanikë, historinë intelektuale dhe socio-ekonomike të Evropës në shekullin e nëntëmbëdhjetë, marrëdhëniet gjeopolitike dhe diplomatike në epokën moderne, etj. Nga viti 2022 është doktorant në Institutin e Historisë Kombëtare – Shkup.
